Орање Неопланте

У некој срећнијој земљи овај текст би се другачије читао. Са занатске стране, отвориле би га емотивне, архетипске приче, по могућности из далеке младости. Такав приступ аутору омогућује непосреднији додир са публиком и сећања, провучена кроз папир и мастило, некада бивају живља и моћнија него што су заиста била.

У ретким приликама, код умешних мајстора, тако срочене успомене могу постати више истините него што су биле у тренутку дешавања. Емоције и њихово тумачење кроз филтер горког искуства нису имуне на проток времена, па као и кувани пасуљ, бивају укуснији када мало одстоје у добрим условима.

Ми нисмо срећна земља и друштво, па тако нећемо сазнати за сво ауторово емотивно корење дубоко усађено у ливаде Футошког парка. Такве се приче заслужују нечим вишим од земаљских закона и скупљим од новца. Оне се чују када постоји друштво спремно и жељно да их саслуша.

Нека остану стога општа места, бижутерија коју свако од нас има на дну своје ризнице сећања. Свашта је аутор тамо радио и живео, као и ви, вероватно, прошао тим парком кроз све његове епохе, обнове, засаде и реконструкције и на крају га заволео као најлепшег, у насеобини тренутно неправедно названом „градом“.

Нека остане убележено и то да га је аутор целог живота звао „Дарквуд“. Делом због стрип-хероја Загора, а делом јер је већину његове младости био осветљен како већ није био, дакле, као мрачна и најлепша шума у околини.

Футошки парк одавно није Дарквуд. Не маримо. Тешко је бунити се против светлости када живиш у тмини. Данас, ми се питамо да ли ће Футошки парк и даље остати – парк. Аутор нема ни воље, ни стрпљења, да вам изнова препричава исту бедну причу о шаци криминалаца и олоша спремних да нас опљачкају по сваку цену, али за оне ван Неопланте нека стоји кратка фуснота о томе шта нам се управо дешава:

„Зликовци трампе свачији парк за нечије објекте и паре“.

Уместо чаробних успомена, у земљи каква је наша од аутора можете добити искључиво емотивни шамар или позив на мобилизацију. Није аутор агресивни мргуд, него је пробао све друге наративне методе, без успеха. Наши владари, а бојим се и добар део нас, цене само силу и улизиштво, а ту нема добре приче које би се радо сећали до краја живота.

Футошки парк, као и уосталом скоро свака велика зелена површина у насеобини Неопланта, мора платити данак у крви, али туђој. Нашој.

Сложићемо се да међу онима који желе да унаказе и Футошки парк постоје различите поделе улога. Већина лакомо жели новац преко туђе грбаче без превише размишљања, мањи део моћ и славу, још мање њих да утоле плејаду ових или оних глади, међутим за оне пробране, малобројне, врхунске мештре пакленог заната, циљ није ништа од наведеног. Циљ није ни да убију парк. Циљ је да убију нас.

Пре него што је опет постала Српска Атина, Неопланта је била панонска, средњоевропска насеобина чији су идеали надвисивали сваку људску задатост. Овде није било важно све оно на шта нисте могли да утичете, али нас је зато описивало, представљало и чинило све оно што смо слободном вољом рекли, научили или урадили, односно стекли.

Водиле су нас стечености, а не задатости, и брзо смо изградили све оно што још брже рушимо 38 година, од када Неопланта више није главни град Војводства.

Тај и такав мителеуропски педигре Неопланте никада, никада и никада неће бити по вољи националних, конзервативних, популистичких и клерикалних политика. Такво Војводство и таква Неопланта сушти су негатив наших протеклих 38 година и разумљиво је што морају нестати у вртлогу примитивизације и крађе, уколико су нам светиња задатости, а не стечености.

Зато је свака демонска одмазда најгорих међу нама најбруталнија у Неопланти и Војводству, јер они самим постојањем оголјују бедне, подле и ниске карактере нападача и показују да се може живети другачије и боље – чак и када сте Србин или Српкиња.

Будући да је Војводство благопочивше, сада је на ред дошла Неопланта, као последњи траг цивилизације једног заборављеног, тамног вилајета. Уништавање Неопланте тече врло успешно јер су постављени циљеви најнижи могући, а Неопланћани неспремни на ону врсту отпора и силе која их једино може спасити.

Идеја је толико дијаболична да је пресмешна. Док човек не размисли, то јест.

Неопланта мора да се згади онима који су је вредни, а истовремено се допасти онима који нису. Ето, то нас је задесило. Да просвећеном и паметном овде буде лоше, а примитивцу и беднику сјајно. То је труст мозгова смислио још осамдесетих, ови су само појачали на 11.

План је да се затре све чему се дивимо и ту стави нешто од чега нам се повраћа, а што је мерило вредности наших нових господара. Тако ће након неколико деценија свако са грамом етике и естетике у костима осетити нагон за бекством, а новопридошли и новорођени Српскоатинјани биће фасцинирани дометима политике криминала, корупције, непотизма, ратног злочина и фашизма.

И биће им лепо, тако послушнима и неспособнима за једну поштену критичку мисао.

Српска Атина је град будућности. У том граду, чија изградња преболно траје паралелно са рушењем Неопланте, становници желе да буду опљачкани и преварени, слагани и силовани, хоће да се купају у кичу и трешу, траже ниске страсти и пролазне успехе, а све базирају на темељима своје пречастиве и за друге недостижне задатости.

Није ово са Футошким парком пљачка, већ нешто горе. Ово је стратегија за бесконачну власт глупости, примитивизма и зла, над истим таквим поданицима. Део слагалице, чије исходиште лежи у тоталној балканизацији некада средњоевропског града и уподобљавању сваке различитости, па чак и када се прича о нечему тако тривијалном као што је уређење зелених површина.

Имам, пак, лоше вести и за Српскоатинјане. Таква спирала деструкције и декаденције, у вртлогу ка славној прошлости и још славнијим митовима и легендама, нема кочнице или сигурносни падобран. Једном када униште Неопланту, када се одавде исели свака особа баждарена човекољубљем, слободом и лепотом, нова класа становника схватиће да ни Српска Атина није оно што је некада била, па ће жалити за стварима које су отерале паметније и поштеније од њих.

И тако ће пропасти један град.

Зло нема кочницу. Ми смо кочница. Ако јесмо.

Игор Михаљевић, новинар