ФУТОШКИ ПАРК ИЗ УГЛА СОЦИОЛОГА

Да ли можете да замислите да град Берлин уступи 1,7 хектара Тиргартена приватном инвеститору за градњу пословних зграда и гаража? Да подсетим да је Тиргартен, зелена оаза у самом центру Берлина, тек други по величини парк у том граду, а да је велик као четири наша Футошка парк. Да је свако дрво обележено бројем, да су казне за само оштећење стабла, у смислу урезивање имена на кору, лепљење плаката по њему, огромне, а да казна за нелегално сечење стабла износи до 100 000 е.

За разлику од Берлина, ми живимо у граду у којем је тренутно у опасности 190 стабала у зони која је била заштитна зона Футошког парка до 2023. године, јер су властодршци одлучили да УСТУПЕ нашу зелену оазу, стару преко 100 година, инвеститору за изградњу пословно-хотелског центра, који обухвата две пословне зграде, подземну и надземну гаражу и хотел. Ако вам није јасно како то неко може да подржи и изгласа, дођите у Нови Сад. Овде се људи већ годинама боре са градом и њиховим пословно-приватним партнерствима у облику партијских инвеститора, који девастирају сваки педаљ зенила на који наиђу. Овде живе људи који су спавали у 21. веку у шуми месецима, да би је сачували од багера, добијали батине од приватног обезбеђења јер су желели да учествују у јавној расправи о доношењу генералног урбанистичког плана, писали петиције, правили трибине, носили пањеве пред градску кућу. Овде живе људи који ће лежати пред багерима, јер им ништа друго не преостаје, јер су исцрпели сва правна средства у борби против нарко картела који управља државом.

Питам се шта би мој професор Љубинко Пушић, социолог града и архитекта, код кога сам дипломирала пре 25 година, рекао на све ово. Рекао би нам оно што је у својим књигама написао и што нас је учио.

„Град који не чува своје паркове, престаје да буде град и постаје полигон за профит”.

Рекао би да град припада грађанима, да се урбани простор мора прилагођавати онима који у њему живе, а не потребама крупног капитала. Да објекти који „не комуницирају” са окружењем, не представљају градњу, већ окупацију и девастацију града.

Паркови, као плућа сваког града, представљају бастионе бесплатног и јавног простора, који припада свима нама. Њиховим претварање у „пословне зоне” врши се гентрификација, тј. отимање јавног простора и давање само онима који могу да га плате, док се грађани потискују на маргине. Ово није само губитак кисеоника, ово је уништавање историје, културе, гажење наших права и брисање меморије Новосађана. Једном речју, ОКУПАЦИЈА града.

Ја сам Марија, мени прети пет година затвора у политички монтираном процесу и ја ћу лежати пред багерима када дођу да руше ливаду на Лиману 1 као и у Футошком парку.

Марија Васић, професорка социологије